Ka­da je kra­jem lje­ta 2014. ču­la tekst pje­sme „Mo­me si­nu, mom ju­na­ku”, folk pje­va­či­ca An­dri­ja­na Da­be­tić – An­či od­lu­či­la je da pre­ki­ne osmo­go­di­šnju dis­ko­graf­sku pa­u­zu i vra­ti se na estrad­nu sce­nu. Pje­sma ko­ju je na­pra­vio hit­mej­ker Zdrav­ko Đu­ra­no­vić do­ta­kla ju je pra­vo u du­šu, zbog če­ga je, ka­ko ka­že u in­te­r­vjuu za „Dan”, od­lu­či­la da iza­đe iz me­dij­ske ile­ga­le i pred­sta­vi se pu­bli­ci u ne­kom dru­ga­či­jem svje­tlu – kao zre­la že­na, po­no­sna na svog si­na Mar­ka An­to­ni­ja ko­jem je, uosta­lom, ova pje­sma i po­sve­će­na.
-Go­di­na­ma sam okli­je­va­la da sni­mam al­bum – ka­že An­či za „Dan”. – Pje­va­la sam po­vre­me­no, ali su mi estrad­ne oba­ve­ze bi­le u dru­gom pla­nu. Naj­ve­ći dio vre­me­na pro­vo­di­la sam sa si­nom, uži­va­ju­ći u nje­go­vom od­ra­sta­nju. Mar­ko je pro­šle je­se­ni po­stao đak-pr­vak, i baš ne­ka­ko u to vri­je­me moj ko­le­ga i pri­ja­telj Zdrav­ko Đu­ra­no­vić po­čeo je da me ubje­đu­je da sni­mim al­bum. Re­kao mi je da je mo­ja pje­sma „Be­ra­ne, Be­ra­ne” i po­sli­je 22 go­di­ne hit, da je pje­va­ju i mla­đe ko­le­ge, i da bi bio red da po­sli­je ovo­li­ke pa­u­ze sni­mim ne­što no­vo. Bra­ni­la sam se da ni­je­sam ču­la pje­smu ko­ja bi me in­spi­ri­sa­la da po­no­vo uđem u stu­dio. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je, Zdrav­ko me je po­no­vo po­zvao i pro­či­tao mi tekst pje­sme „Mo­me si­nu, mom ju­na­ku”. To je bi­lo do­volj­no da od­lu­čim da iza­đem iz dis­ko­graf­ske ile­ga­le.
● Gdje će­te pro­mo­vi­sa­ti pje­smu?
-Zdrav­ko­va ide­ja bi­la je da uče­stvu­jem na Et­no-fe­sti­va­lu u Ze­ti, ko­ji bi tre­ba­lo da bu­de odr­žan do kra­ja fe­bru­a­ra. Ide­ja mi se do­pa­la, jer je pje­sma pra­va fe­sti­val­ska. Ujed­no, ovaj mu­zič­ki do­ga­đaj će bi­ti od­lič­no me­dij­ski is­pra­ćen, ta­ko da će pje­smu ču­ti ve­li­ki broj lju­di za­hva­lju­ju­ći di­rekt­nom pre­no­su na dr­žav­noj te­le­vi­zi­ji.
● Ka­ko je Vaš sin re­a­go­vao kad je čuo pje­smu? Da li mu se do­pa­da ili ne?
-Kad je Zdrav­ko ura­dio i me­lo­di­ju, po­zva­la sam maj­ku i pre­ko te­le­fo­na joj ot­pje­vu­ši­la da ču­je ka­ko pje­sma zvu­či. Uz­gred sam joj re­kla da će Mar­ko jed­no­ga da­na, kad me­ne vi­še ne bu­de, ima­ti pje­smu ko­ju mu je po­sve­ti­la maj­ka. On je to čuo i re­kao: „Pje­sma ti je su­per, sa­mo ne­moj da mi umreš!”. Ina­če, svi iz mog okru­že­nja su iz­ne­na­đe­ni što sam od­lu­či­la da sni­mim et­no; je­sam pri­je ne­ko­li­ko go­di­na sni­mi­la du­et­sku „Vi­lu Va­so­jev­ku”, ali ovo je ipak ne­što dru­ga­či­je. Za ne­vje­ro­va­ti je da mi pje­sma ko­ja ne li­či na moj do­sa­da­šnji mu­zič­ki iz­bor da­je vje­tar u le­đa. Ali, tekst je pre­su­dio...
● Za ve­ći­nu pje­sa­ma ko­je ste sni­ma­li u pret­hod­ne dvi­je de­ce­ni­je ura­di­li ste i spo­to­ve. U da­na­šnje vri­je­me, to je pri­lič­no sku­po. Ipak, da li će­te ekra­ni­zo­va­ti „Mo­me si­nu, mom ju­na­ku”?
-Ho­ću, uve­li­ko raz­mi­šljam o spo­tu. Do­pa­da mi se ka­ko ra­di re­di­telj Se­nić iz Ba­ra; dru­ga­či­ji je od svih dru­gih re­di­te­lja, ima mno­go svje­žih ide­ja, do­pa­da mi se iz kog ugla raz­mi­šlja i vje­ru­jem da će­mo se la­ko do­go­vo­ri­ti. „Mo­me si­nu, mom ju­na­ku” ni­je sa­mo pje­sma ko­ja će dir­nu­ti maj­ke, ona će spo­tom u kom će do­mi­ni­ra­ti ka­dro­vi pri­rod­nih lje­po­ta Cr­ne Go­re do­ta­ći sr­ca svih lju­di.
● Ho­će li Et­no-fe­sti­val u Ze­ti bi­ti je­di­ni fe­sti­val na kom će­te ove go­di­ne uče­stvo­va­ti?
-Vo­lje­la bih da se na pro­lje­će po­ja­vim na Pin­ko­vom fe­sti­va­lu. Ipak, sve za­vi­si od to­ga da li ću pro­na­ći ade­kvat­nu pejs­mu ili ne. Po­sla imam, ta­ko da ne mo­ram da sni­mam po sva­ku ci­je­nu. U pe­tak ću na­stu­pa­ti u Ul­ci­nju na te­mat­skoj ka­fan­skoj ve­če­ri. Već znam ko­je će pje­sme bi­ti na re­per­to­a­ru – ma­hom one sta­re, do­bro po­zna­te, sni­mlje­ne pri­je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. Sje­ćam se, de­ve­de­se­tih smo Mi­ro­slav Ilić i ja go­sto­va­li u emi­si­ji „Uz ne­delj­ni ru­čak” kod Ane­te Fa­ra­go. Iako smo obo­je tek sni­mi­li no­ve al­bu­me, ni­je­smo mo­gli da pje­va­mo no­ve pje­sme jer di­sko­vi ni­je­su sti­gli, pa smo pje­va­li sta­re pje­sme. Mi­ro­slav je pje­vao „Smej se, smej”, i kad je za­vr­šio, pi­tao me je znam li kad je ta pje­sma sni­mlje­na. Re­kla sam mu da taj nje­gov hit ima go­di­na ko­li­ko i ja. Svi smo po­če­li da se smi­je­mo, ali u toj pri­či se ogle­da sta­nje na estrad­noj sce­ni – naj­ve­ći broj hi­to­va sni­mljen je se­dam­de­se­tih, osam­de­se­tih i de­ve­de­se­tih go­di­na. Te pje­sme lju­di i dan-da­nas vo­le da ču­ju u ka­fa­ni. To je i mo­ja že­lja, da pje­sme ko­je sni­mam tra­ju i da me nad­ži­ve.
S.M.


Ka­jem se zbog ne­kih iz­ja­va

An­či ka­že da joj estrad­na sce­na pret­hod­nih go­di­na ni­je pre­vi­še ne­do­sta­ja­la:
-Tek kad uzmem mi­kro­fon u ru­ke, shva­tim da mi pje­va­nje ne­do­sta­je. Ali, dok sam sa Mar­kom, dok se igra­mo, še­ta­mo po Ba­ru, pu­tu­je­mo po Evro­pi, dok ga gle­dam ka­ko tre­ni­ra fud­bal ili uči, pje­va­nje mi ne pa­da na pa­met. Ne­što je dru­ga­či­ja si­tu­a­ci­ja sa nje­nim do­ži­vlja­jem estra­de ne­kad i sad:
-Kad sam po­če­la da se ba­vim pje­va­njem, ni­je­sam zna­la da „po­vu­čem ruč­nu” zbog ne­ke dvo­smi­sle­ne
iz­ja­ve, mi­sli­la sam za­bo­ra­vi­će se... Ta­da mi je to bi­lo za­bav­no, a da­nas već ni­je. Da­nas, kad sam iza­šla iz te „ma­ši­ne”, sve po­sma­tram dru­ga­či­je, mo­žda bih mo­gla da ka­žem i da se ka­jem zbog ne­kih iz­ja­va. Ali, i vre­me­na su se pro­mi­je­ni­la; In­ter­net je ču­do, sva­ko mo­že da fo­to­gra­fi­še te­le­fo­nom ko­ga god po­že­li i da to pla­si­ra u jav­nost. A re­al­no gle­da­no, ma­lo je stva­ri ko­je su vri­jed­ne po­me­na... Ako vas ima pre­vi­še u me­di­ji­ma on­da po­sta­je­te dio „in­ven­ta­ra”, a ako se klo­ni­te me­di­ja, ni to ni­je do­bro. U sve­mu tre­ba na­ći mje­ru.